Seminarski rad iz književnosti
Kako se piše seminarski rad iz književnosti: analiza umesto prepričavanja, rad sa tekstom, citiranje stihova i proze i književnoteorijski pristupi.
Najčešća zamerka na radove iz književnosti glasi: „ovo je prepričavanje”. I obično je tačna — student prepriča fabulu, doda dve rečenice o tome kako je delo značajno, i to je rad.
Analiza je nešto drugo. Ona kreće od pitanja o tekstu, a ne od sadržaja teksta.
Od prepričavanja do analize
Razlika se vidi na jednom primeru.
Prepričavanje: „Glavni junak napušta selo i odlazi u grad, gde se suočava sa nizom teškoća.”
Analiza: „Prelazak iz sela u grad u romanu nije samo promena mesta radnje — pripovedač ga gradi kao prelaz iz prošlog u sadašnje vreme pripovedanja, pa se sa promenom prostora menja i glagolsko vreme.”
Druga rečenica postavlja zapažanje o tome kako je delo napravljeno, ne o tome šta se u njemu dešava.
Kako se bira delo i sužava tema
Tri stvari se biraju istovremeno: delo, aspekt i obim građe.
| Obim građe | Šta se na toj građi može uraditi |
|---|---|
| Jedna pesma ili kratka priča | blisko čitanje, gotovo red po red |
| Jedan roman ili drama | jedan aspekt sproveden kroz celo delo |
| Dva dela istog pisca | promena postupka između njih |
| Dva pisca | poređenje po jednom jasnom kriterijumu |
| Ceo opus ili epoha | nije građa za seminarski rad |
Poslednji red nije preterivanje. Rad o „liku žene u srpskoj književnosti” nema gde da počne; rad o tome kako se jedan lik gradi isključivo kroz tuđe iskaze u jednom romanu ima i početak i kraj.
Kod poređenja se kriterijum navodi u uvodu i drži do kraja, inače rad postane naizmenično prepričavanje dva dela: poređenje u radu.
Kako se dolazi do pitanja
Pitanje se traži u samom tekstu, na mestima gde nešto odstupa:
- Zašto je pripovedač baš ovakav — prvo lice, sveznajući, nepouzdan?
- Zašto se jedan motiv ponavlja?
- Zašto se struktura menja na sredini dela?
- Kako je vreme organizovano — hronološki, u skokovima, ciklično?
- Kako se lik gradi — kroz opis, govor, postupke, tuđe reakcije?
Jedno takvo pitanje, dosledno sprovedeno kroz rad, vredi više od pregleda celog opusa.
Teza u jednoj rečenici
Rad iz književnosti stoji na tvrdnji koja se može osporiti. To je i test: ako se sa rečenicom niko ne bi mogao ne složiti, to nije teza nego opis.
- „Roman govori o odrastanju” — opis
- „Odrastanje u romanu nije prikazano kao razvoj nego kao niz gubitaka, i to se vidi u građenju pripovedačevog glasa” — teza
Teza se formuliše pre pisanja i menja se ako analiza pokaže drugo. Ono što se ne radi jeste pisanje bez nje, pa traženje zaključka na poslednjoj strani — takav rad se prepoznaje po tome što se prve dve trećine bave svime i ničim.
Blisko čitanje
Osnovna tehnika rada iz književnosti je detaljna analiza kratkog odlomka. Uzmeš pola strane teksta i pokažeš šta se u njoj dešava na nivou jezika, slike, ritma i značenja.
Tri strane bliskog čitanja jedne pesme daju bolji rad od petnaest strana o pesnikovom životu i epohi.
Kako izgleda jedan pasus analize
Obrazac koji se ponavlja kroz ceo rad, u tri koraka:
- Tvrdnja — šta pokazuješ u ovom pasusu
- Navod — mesto iz teksta koje to potkrepljuje, sa brojem strane ili stiha
- Tumačenje — šta tačno u tom navodu to pokazuje
Treći korak se najčešće izostavi: citat se postavi i pređe se dalje, kao da govori sam za sebe. Ne govori. Ako posle citata ne stoji rečenica koja objašnjava zašto je baš taj citat tu, on je ukras, a ne dokaz.
Obrnuta greška je pasus bez ijednog navoda. Tvrdnja o delu bez mesta iz dela je utisak, ma koliko tačna bila.
Književnoteorijski pristupi
Rad dobija okvir ako se osloni na neki pristup:
| Pristup | Šta ga zanima |
|---|---|
| Formalistički i strukturalistički | kako je delo napravljeno, postupak i struktura |
| Naratološki | pripovedač, fokalizacija, vreme pripovedanja |
| Istorijskopoetički | delo u odnosu na svoju epohu i poetiku |
| Komparativni | poređenje sa drugim delom ili tradicijom |
| Recepcijski | kako je delo čitano i tumačeno kroz vreme |
Ne mora da bude proglašen na početku, ali se iz rada mora videti da postoji.
Citiranje književnog teksta
Proza: kraći citat ide u tekst pod navodnicima, sa brojem strane. Duži citat, obično preko tri-četiri reda, izdvaja se u poseban blok, bez navodnika, uvučen.
Stihovi: do tri stiha idu u tekst, razdvojeni kosom crtom uz razmak: „Kasno je, sve su bašte plave / sve barke svile jedra bela”. Više stihova se izdvaja u blok, u izvornom rasporedu redova.
Izostavljeni deo citata označava se sa tri tačke u uglastoj zagradi. Sve ostalo unutar citata mora biti doslovno — uključujući interpunkciju i pravopis izvornika, čak i kad odstupa od današnje norme.
Detaljno: direktan citat — pravila.
Izdanje je bitno
Kod književnih dela se navodi tačno izdanje koje si koristio, jer se paginacija razlikuje. Kod prevedenih dela navodi se i prevodilac — to nije formalnost, jer analiza jezika zavisi od prevoda.
Ako radiš sa delom u više izdanja ili verzija, to se izričito kaže u uvodu.
Sekundarna literatura
U književnosti se izvori dele na dve vrste i ta podela se vidi i u spisku literature.
Primarni izvor je samo delo, u tačno određenom izdanju.
Sekundarna literatura je ono što je o delu napisano:
- studije i monografije o piscu ili delu
- članci iz književnih časopisa
- poglavlja u istorijama književnosti
- predgovori i pogovori u kritičkim izdanjima, kad su potpisani
- rečnici književnih termina, za pojmove
Ono što se ne računa: školske analize sa sajtova, prepričana dela i lektire u skraćenom obliku. Nepotpisan predgovor u džepnom izdanju takođe nije referenca.
Gde se sekundarna literatura traži — katalozi biblioteka i digitalni repozitorijumi časopisa: gde pronaći literaturu za rad. Kako se navodi knjiga sa svim elementima: kako citirati knjigu.
Ako o delu nema literature
Kod savremenih i manje poznatih dela se dešava da sekundarne literature gotovo nema. To nije prepreka, ali menja postavku rada.
Oslanjaš se tada na sam tekst, a okvir tražiš na nivou pojma umesto na nivou dela — studije o pripovedaču uopšte, o žanru, o postupku koji te zanima. Rad time postaje izrazitije analitički, a manje pregledni, i to se kaže u uvodu umesto da se prećuti.
Poseban slučaj je rad koji se gotovo u celosti oslanja na jedan izvor, i on ima svoja pravila: rad na osnovu jedne knjige.
Struktura
- Uvod — delo, pitanje kojim se rad bavi, teza
- Kontekst — autor i epoha, kratko, samo koliko je potrebno
- Analiza — glavni deo, po aspektima ili po delovima teksta
- Poređenje ili šire tumačenje — ako tema to traži
- Zaključak
Druga tačka je mesto gde radovi najčešće skrenu. Biografija pisca nije rad o delu, i ne sme da zauzme više od pola strane osim ako je tema izričito biografska.
Najčešće greške
- Prepričavanje fabule
- Biografija umesto analize
- Citat bez broja strane
- Tvrdnja o autorovim namerama bez uporišta u tekstu
- Ocena umesto tumačenja — „delo je izuzetno” nije zaključak
- Nenavedeno izdanje ili prevodilac
Za jezičku analizu, umesto književne: seminarski rad iz srpskog jezika. Za srednju školu: maturski rad iz srpskog jezika.