Kako se piše seminarski rad na osnovu jedne knjige

Zadatak glasi: pročitaj ovu knjigu i napiši rad o njoj. Zvuči kao najlakši mogući seminarski, a najčešće ispadne najslabiji — zato što se napiše prepričavanje. Petnaest strana sadržaja poglavlje po poglavlje, bez ijedne rečenice koja je tvoja.

Rad na osnovu jedne knjige se ocenjuje po onome što radiš sa knjigom, ne po tome koliko si od nje zapamtio. Profesor je tu knjigu pročitao; sadržaj mu ne treba. Treba mu dokaz da si razumeo šta autor tvrdi, čime to dokazuje i gde je slabo.

Grubo pravilo koje rešava većinu problema: prepričavanje najviše trećina rada, ostalo analiza.

Prvo proveri šta se zapravo traži

Tri različita zadatka se često nazivaju isto:

Prikaz dela — kratak tekst koji predstavlja knjigu: ko je autor, o čemu je, kome je namenjena, kakav je doprinos. Obično tri do pet strana, sa malo analize i bez dodatnih izvora.

Kritička analiza — težište je na argumentaciji: šta autor tvrdi, čime to potkrepljuje, gde su pretpostavke sporne. Ovo se najčešće traži na osnovnim studijama kad se zada jedna knjiga.

Seminarski rad o temi, sa jednom knjigom kao osnovom — knjiga je okosnica, ali rad obrađuje temu i traži još izvora.

Uputstvo predmeta obično kaže koji je od ova tri. Ako ne kaže, pitaj — razlika u obimu i pristupu je velika, a prepravljanje posle je pisanje iznova.

Struktura

Za rad od deset do dvanaest strana:

1. Uvod — o kojoj knjizi je reč, zašto je bitna, šta rad radi sa njom
2. O autoru i kontekstu — ko je autor, u kojoj oblasti radi, kada je delo objavljeno i u kakvim okolnostima; jedna do dve strane
3. Osnovna teza i sadržaj — šta autor tvrdi i kako je knjiga složena; najviše trećina rada
4. Analiza — argumentacija, dokazi, metod, ograničenja
5. Odnos prema drugim izvorima — kako se teza slaže ili sudara sa onim što tvrde drugi
6. Primena ili primer — kako teza izgleda na konkretnom slučaju, ako je tema to dopušta
7. Zaključak — tvoja ocena dela, izvedena iz prethodnih poglavlja

Tačka 2 se najčešće preskoči, a ona je jeftin način da rad dobije ozbiljnost. Godina izdanja i kontekst u kom je delo nastalo objašnjavaju mnogo toga što bi se inače činilo kao slabost — knjiga iz ranijeg perioda ne može se meriti podacima koji tada nisu postojali.

Gde je granica između prikaza i analize

Ovo je jedina stvar koju treba da razumeš da bi rad bio dobar.

Praktičan test: pročitaj svoj pasus i pitaj se da li bi on mogao da stoji na poleđini knjige. Ako bi mogao, to je prikaz. Analiza ne može da stoji na poleđini, jer sadrži i ono što autoru ne ide u prilog.

Pitanja koja izvlače analizu iz svakog dela:

• Koja je glavna teza, u jednoj rečenici, svojim rečima?
• Na čemu se ta teza zasniva — istraživanju, drugim autorima, primerima, sopstvenom iskustvu?
• Koja se pretpostavka nigde ne dokazuje, nego se uzima zdravo za gotovo?
• Šta bi bio protivargument i da li ga autor uopšte pominje?
• Gde se teza ne primenjuje — na koje slučajeve, oblasti ili uslove?
• Šta se promenilo od objavljivanja, a tiče se teze?

Odgovor na svako od ovih pitanja je po jedno potpoglavlje analize. Šest pitanja daje pet strana teksta koji nije prepričavanje.

Koliko izvora treba uz jednu knjigu

I rad koji se zove „na osnovu jedne knjige” retko sme da ima spisak literature sa jednom stavkom.

Minimum koji se očekuje:

• Sama knjiga — osnovni izvor
• Jedan udžbenik ili priručnik iz oblasti, za pojmove i okvir
• Jedan autor koji tvrdi nešto drugo ili gleda iz drugog ugla; ovo je izvor koji najviše podiže rad
• Jedan prikaz ili rad koji se na knjigu poziva, ako postoji

Sa četiri do šest izvora rad prestaje da bude prepričavanje i postaje smeštanje dela u kontekst. Gde se takvi izvori traže: gde pronaći literaturu za rad, a domaći naslovi i u katalogu COBISS. Koliko izvora je uobičajeno po tipu rada: koliko izvora treba za seminarski rad.

Citiranje kad je izvor jedan

Kad se kroz ceo rad poziva na isto delo, referenca se ponavlja stotinu puta, i tu se prave dve greške.

Prva: navođenje bez broja strane. Kad je izvor jedan, broj strane je jedino što referencu čini korisnom. Uz svaku tvrdnju o knjizi ide strana na kojoj to piše.

Druga: citat na svakoj strani. Doslovan navod se koristi kad je formulacija bitna — definicija, ključna rečenica teze, mesto koje analiziraš. Sve ostalo se prepričava svojim rečima. Rad u kom je trećina teksta pod navodnicima nije analiza. Razlika između prepričavanja svojim rečima i doslovnog navoda je u tekstu šta je parafraza.

Tehnički deo zavisi od sistema koji predmet traži. U sistemu autor–godina referenca je kratka i ponavlja se u istom obliku. U sistemu fusnota prvi navod je pun, a kasniji skraćeni, uz latinske skraćenice poput „ibid.” i „op. cit.”. Puna jedinica za knjigu: kako citirati knjigu.

Ako radiš sa prevodom, u referenci se navodi izdanje koje si zaista čitao, a u tekstu se pominje i godina originala kad je to bitno za tezu.

Najčešće greške

• Prepričavanje poglavlje po poglavlje, bez analize.
• Mišljenje bez oslonca u tekstu. „Autor preteruje” bez strane i navoda nije argument.
• Citat na svakoj strani.
• Izostavljen kontekst izdanja, pa se knjizi zamera ono što u njeno vreme nije postojalo.
• Spisak literature sa jednom stavkom.
• Podaci o knjizi preuzeti sa sajta prodavnice ili enciklopedije umesto iz same knjige.
• Nema broja strana ni uz jednu tvrdnju.
• Zaključak koji hvali knjigu, a ne sledi iz analize.

Ako ti se čini da nemaš šta da kažeš

Najčešći razlog nije to što knjiga ne daje materijala, nego to što je čitana bez beležaka. Rad se tada piše iz sećanja, a iz sećanja se može samo prepričavati.

Postupak koji to rešava: čitaj sa tabelom u koju upisuješ tvrdnju, stranu i sopstvenu primedbu uz nju — kako se vodi tabela pročitanih izvora. Kolona sa primedbama na kraju čitanja već sadrži skelet analize.

Ako je delo književno, a ne stručno, pristup je drugačiji: analizira se tekst i postupak pisca, a ne argumentacija i dokazi. Kako se od obrađene teme dolazi do sopstvenog ugla: šta se radi kada je tema već obrađena.