Seminarski rad iz politikologije

Politikologija ima jednu opasnost koju druge oblasti nemaju u istoj meri: o temi već imaš mišljenje pre nego što si otvorio prvi izvor. To nije problem sam po sebi — problem je kad se to mišljenje uvuče u rad kao zaključak koji nije nigde izveden.

Rad iz politikologije se ocenjuje po tome da li si postavio pitanje, izabrao okvir u kom ga obrađuješ, prikupio građu i izveo zaključak koji iz te građe sledi. Stav sme da postoji; ne sme da bude polazna tačka koju rad naknadno brani.

Druga specifičnost je vreme. Političke teme se menjaju dok pišeš, pa rad mora jasno da kaže na koji period se odnosi.

Koja je tvoja poddisciplina

Od toga zavisi i okvir i izvori:

Politička teorija — pojmovi i njihova istorija: vlast, legitimitet, demokratija, pravda, sloboda. Radi se sa tekstovima, ne sa podacima.

Uporedna politika — institucije i procesi u više zemalja: izborni sistemi, oblici vlasti, partijski sistemi, decentralizacija.

Međunarodni odnosi — odnosi država i organizacija, integracije, spoljna politika, bezbednosna pitanja.

Javne politike — kako se odluka priprema, donosi i sprovodi u jednoj oblasti: obrazovanje, zdravstvo, zaštita životne sredine.

Politička sociologija i ponašanje birača — participacija, poverenje u institucije, izlaznost, javno mnjenje.

Kada tema iz međunarodnih odnosa sklizne ka bezbednosnim pitanjima, menjaju se i izvori i oprez u radu sa njima, pa je uputnije pratiti pravila te oblasti: seminarski rad iz bezbednosti.

Ista tema u dve poddiscipline daje dva različita rada. „Lokalna samouprava” u uporednoj politici znači poređenje modela; u javnim politikama znači kako se jedna konkretna odluka sprovodi.

Izvori

Politikologija radi sa građom koju drugi predmeti ne koriste, i zato se ovde najviše dobija pažljivim izborom izvora.

Primarni izvori — ono što je predmet analize:

• Ustav, zakoni i podzakonski akti, objavljeni u službenom glasilu
• Dokumenti parlamenta: predlozi zakona, obrazloženja, zapisnici sa sednica
• Zvanični rezultati izbora i akti izborne administracije
• Strateški dokumenti i akcioni planovi ministarstava
• Programi i statuti političkih stranaka
• Zvanični dokumenti međunarodnih organizacija i institucija Evropske unije
• Izveštaji posmatračkih i nadzornih tela, koji su javno objavljeni

Sekundarni izvori — ono čime se analiza podupire: udžbenici političke teorije, domaći i strani naučni časopisi, zbornici sa konferencija, monografije istraživačkih instituta. Pretraga domaćih naslova ide preko COBISS-a.

Građa sa kojom se pažljivo — mediji, istraživanja javnog mnjenja i analize organizacija koje imaju svoju agendu. Ne izbacuju se; koriste se uz naznaku ko ih je objavio, kada i za koga. Kod istraživanja javnog mnjenja u radu mora da stoji ko je naručilac, na kom uzorku i kojom metodom je rađeno. Bez toga se procenat ne navodi.

Propisi se citiraju drugačije od knjiga — navodi se naziv akta i podatak o službenom glasilu sa brojem i godinom: kako citirati zakon.

Kako se radi sa aktuelnom temom

Aktuelnost je prednost i zamka istovremeno. Tri pravila:

Odredi presek. U uvodu napiši do kog datuma su uzeti podaci i događaji. Jedna rečenica — „rad obuhvata period do kraja tekuće školske godine” ili konkretan datum — štiti rad od zastarevanja između pisanja i odbrane.

Razdvoj događaj od procesa. Seminarski se ne piše o tome šta se desilo prošle nedelje, nego o obrascu u koji se to uklapa. Događaj je primer, ne tema.

Ne trči za vestima. Ako se u toku pisanja nešto promeni, dodaje se jedna napomena, a rad se ne prepisuje. Tema koja zahteva stalno ažuriranje je pogrešno postavljena tema.

Kako se izbegava dnevna politika

Ovo je deo zbog kog se radovi iz politikologije najčešće vraćaju. Šest konkretnih poteza:

1. Piši o instituciji i proceduri, ne o ličnosti. „Odnos izvršne i zakonodavne vlasti” je tema; „rad aktuelne vlade” je komentar.
2. Postavi pitanje umesto tvrdnje. Naslov u obliku pitanja tera rad da odgovori, a ne da dokazuje unapred izabran stav — kako se formuliše naslov seminarskog rada.
3. Uzmi vremensku distancu. Period koji je završen omogućava zaključak; period koji traje ga ne omogućava.
4. Koristi izvore različite orijentacije. Ako su svi tvoji izvori sa iste strane, rad je pregled jedne strane, bez obzira na to koliko pažljivo pišeš.
5. Očisti rečnik. Reči koje već sadrže ocenu — „režim”, „ispravno”, „naravno”, „katastrofalno” — zamenjuju se opisom onoga što se desilo. Opis nosi više informacije nego ocena, a čitaocu ostavlja da sam zaključi.
6. Razdvoj šta jeste od šta bi trebalo. Normativni sud sme da postoji, ali u zasebnom potpoglavlju i jasno označen kao sud, a ne kao nalaz.

Provera koja radi: daj uvod i zaključak nekome ko misli suprotno od tebe. Ako on može da kaže „ovo je pošteno napisano”, rad je u redu, čak i ako se ne slaže sa zaključkom.

Analiza dokumenta kao najčešći metod

Kada rad nema anketu ni statistiku, njegov analitički deo je gotovo uvek analiza dokumenata: zakona, strategije, programa stranke, izveštaja institucije. To nije čitanje i prepričavanje — to je postupak sa koracima koji se u radu opisuju.

1. Odredi korpus. Koji dokumenti, iz kog perioda, po kom kriterijumu izabrani. Tri programa stranaka koje su prešle cenzus, a ne tri koje si našao prve.
2. Odredi šta u njima tražiš. Tri do pet pitanja ili kategorija, zapisanih pre nego što počneš da čitaš. Inače ćeš naći ono što si očekivao.
3. Beleži u tabelu, dokument po dokument, uz tačan član, stranu ili odeljak. Tabela kasnije postaje prilog rada.
4. Uporedi po kategorijama, ne po dokumentima.
5. Razdvoj ono što u dokumentu piše od onoga što se u praksi radi. To su dva različita nalaza i ne smeju da se pomešaju u istoj rečenici.

Evidencija izvora se vodi od prvog pročitanog dokumenta, po obrascu iz teksta kako se vodi tabela pročitanih izvora.

Tipične teme

• Efekti izbornog sistema na sastav predstavničkog tela
• Koalicione vlade i stabilnost izvršne vlasti
• Nadzorna uloga parlamenta u praksi
• Politička participacija mladih i faktori koji na nju utiču
• Decentralizacija i nadležnosti lokalne samouprave
• Proces evropskih integracija i uslovljavanje
• Uloga nezavisnih institucija u političkom sistemu
• Pojam populizma u savremenoj političkoj teoriji
• Poređenje dva modela organizacije vlasti
• Javna politika u jednoj oblasti: od predloga do sprovođenja

Teme koje traže poređenje dve zemlje ili dva modela dobro prolaze, pod uslovom da se poredi po kriterijumima, a ne naizmeničnim opisom — postupak je u tekstu kako se pravi poređenje u seminarskom radu.

Struktura

1. Uvod — problem, pitanje rada, period koji obuhvata, struktura
2. Teorijski okvir — pojmovi i pristup u čijim okvirima radiš
3. Kontekst — institucionalni i pravni okvir teme
4. Analiza — građa, dokumenti, podaci, slučajevi
5. Rasprava — šta iz analize sledi i šta ostaje otvoreno
6. Zaključak

Drugi deo se često preskoči, a on je ono što rad iz politikologije razlikuje od dobrog novinskog teksta. Bez okvira, analiza je nabrajanje.

Najčešće greške

• Navijanje. Prepoznaje se po pridevima, a ne po zaključku.
• Mediji kao jedini izvor. Portal koji prenosi izjavu nije izvor za tvrdnju o politici.
• Procenat bez metodologije. Istraživanje bez podatka o uzorku, naručiocu i periodu ne ide u rad.
• Teorija koja se nigde ne koristi. Nabrojani pristupi u drugom poglavlju, pa ih do kraja rada nema.
• Zastareli propis. Zakon se menja; navođenje neaktuelne verzije bez provere je ozbiljna greška.
• Zaključak koji ne sledi iz rada. Poslednja strana sme da rezimira, ne da uvodi nov stav.

Srodne oblasti sa drugačijim uglom na iste teme su seminarski rad iz sociologije i seminarski rad iz prava.