Seminarski rad iz pedagogije
Kako se piše seminarski rad iz pedagogije i metodike: metodički deo, priprema časa, izvori iz obrazovnih nauka i greške koje vraćaju rad na doradu.
Pedagoški radovi imaju jednu osobinu koja ih razdvaja od svih ostalih društvenih nauka: od tebe se često traži da nešto napraviš, a ne samo da opišeš. Priprema časa, plan aktivnosti, scenario radionice — to je deo koji nosi ocenu.
I to je deo koji se ne može prepisati iz literature, jer ga u literaturi nema.
Iz istog razloga se u pedagogiji najlakše promaši smer. Rad koji je pun preporuka o tome kako bi nastava trebalo da izgleda, a nema nijedan opis onoga što se stvarno dešava u učionici, čita se kao uputstvo, ne kao rad. Dokaz u ovoj oblasti je zabeležen postupak — tvoj ili tuđi — opisan tako da neko ko nije bio prisutan može da ga zamisli i proceni.
Dva tipa rada
Teorijski rad — obrada pedagoškog pojma, pravca ili problema: motivacija učenika, ocenjivanje, inkluzija, disciplina, saradnja sa roditeljima. Struktura je kao kod svakog društvenog rada: pojam, pristupi, dosadašnja istraživanja, zaključak.
Metodički rad — obrada nastavne teme sa pripremom časa. Ovde teorija služi da se obrazloži postupak, a težište je na tome kako bi se nešto zaista izvelo.
Ako u zadatku stoji „metodička obrada”, „priprema” ili „primer aktivnosti”, drugi tip je u pitanju.
Sve češće se javlja i treća varijanta: rad koji polazi od posmatranog časa. Tu ne izmišljaš pripremu, nego opisuješ čas koji si gledao na praksi, pa ga tumačiš pomoću literature. Taj tip traži najmanje izmišljanja i najviše discipline u pisanju.
Pre nego što počneš, razjasni jednu stvar sa mentorom: da li se od tebe traži da nešto predložiš ili da nešto opišeš. To su dva različita rada, a zamena tih uloga je najčešći razlog za doradu. Rad koji je trebalo da opiše čas, pa se pretvorio u spisak saveta, nema šta da brani.
Kako izgleda metodički deo
Priprema časa ili aktivnosti se piše po ustaljenim elementima:
- Uzrast i razred — nije isto sa šestogodišnjacima i sa petim razredom; od uzrasta zavisi dužina aktivnosti, jezik uputstva i to koliko koraka dete drži u glavi odjednom
- Nastavna oblast i tema — tačno onako kako stoji u programu, ne u slobodnoj formulaciji
- Tip časa — obrada, utvrđivanje, sistematizacija, provera; od toga zavisi koliko vremena ide na novo gradivo
- Ciljevi i ishodi — šta učenik na kraju ume, izraženo glagolom
- Oblici rada — frontalni, individualni, rad u paru, grupni
- Metode — usmeno izlaganje, razgovor, demonstracija, praktičan rad
- Nastavna sredstva — sve što se stvarno koristi, uključujući i ono što sam praviš
- Tok časa — uvodni, glavni i završni deo, sa vremenom po aktivnosti
- Način provere postignuća — kako ćeš na tom istom času videti da li je ishod ostvaren
Ishodi se pišu glagolom koji se može proveriti. „Učenik razume” nije ishod jer se ne vidi; „učenik navodi tri primera” jeste. Isto pravilo važi i za proveru: ako ne možeš da opišeš šta bi tačno čuo ili video kao znak da je ishod ostvaren, ishod je napisan preširoko.
Tok časa ima jednu proveru koja se isplati. Daj pripremu nekome ko je nije pisao i pitaj ga šta bi radio u petnaestom minutu. Ako ne ume da odgovori, tok nije dovoljno napisan — najčešće zato što stoji „razgovor o temi” umesto pitanja koje ćeš postaviti.
Druga provera je vreme. Saberi minute po aktivnostima. Ako zbir prelazi trajanje časa, nešto ispada, i bolje je da to odlučiš ti nego komisija.
Zapažanje sa časa nije isto što i preporuka
Zapažanja sa metodičke prakse su najvredniji materijal koji možeš imati. Opis stvarne situacije na času, reakcija dece, onoga što nije prošlo kako je planirano — toga nema ni u jednom udžbeniku.
Ali taj materijal vredi samo ako se u tekstu vidi gde prestaje ono što si video, a gde počinje ono što ti misliš. Tri stvari se u pedagoškim radovima najčešće slepe u jednu rečenicu:
| Šta je | Kako zvuči | Čemu služi |
|---|---|---|
| Zapažanje | „Posle uputstva, četiri od šest grupa su pitale šta treba da rade.” | ono što bi svako u učionici video |
| Tumačenje | „Uputstvo je dato usmeno i odjednom, bez pisanog traga.” | povezuje zapažanje sa pojmom iz literature |
| Preporuka | „Uputstvo bi se moglo napisati na tabli i podeliti u dva koraka.” | ono što ti predlažeš |
Napiši ih kao tri odvojene rečenice i rad odjednom deluje ozbiljno. Sklopljene u jednu — „grupe nisu razumele jer nastavnik nije dobro objasnio” — to je sud, a ne nalaz.
Nekoliko pravila koja beleženje čine upotrebljivim:
- Odredi unapred na šta gledaš. Jedna ili dve stvari po času: kako se daju uputstva, koliko dece govori, koliko traje prelaz između aktivnosti. Ko gleda sve, ne zabeleži ništa.
- Beleži vreme uz zapis. „U 18. minutu” je podatak; „u jednom trenutku” nije.
- Zapisuj šta je rečeno i urađeno, ne zašto. Razlog dopisuješ kasnije, kad imaš literaturu pred sobom.
- Ne ispravljaj zapis naknadno. Ako se sećanje i beleška ne slažu, to se navodi kao ograničenje.
Ako si o času razgovarao sa nastavnikom, taj razgovor je zaseban izvor i navodi se kao takav — intervju kao metoda istraživanja.
Uslov bez izuzetka: deca se ne mogu identifikovati. Bez imena, bez naziva odeljenja, bez podataka po kojima se neko prepoznaje, bez fotografija. Za posmatranje i za razgovor sa nastavnikom traži se saglasnost škole, i to pre časa, ne posle.
Struktura celog rada
- Uvod — tema i zašto je pedagoški značajna
- Teorijski okvir — pojam, pristupi, dosadašnja istraživanja
- Metodičko obrazloženje — zašto baš ovaj pristup za ovaj uzrast
- Priprema časa, plan aktivnosti ili opis posmatranog časa
- Očekivani efekti i način provere
- Zaključak
Treći deo se najčešće preskoči, a on je zapravo most između teorije i prakse. Bez njega priprema izgleda kao da je ispala iz vedra neba: deset strana o razvojnim teorijama, pa odjednom rad u grupama, bez ijedne rečenice o tome kako jedno sledi iz drugog.
Peti deo je mesto na kom se vidi da li si razmišljao o svom predlogu. Ako je čas izveden, tu ide šta je prošlo i šta nije. Ako nije izveden, tu ide kako bi se efekat proverio i po čemu bi se video — uz poštenu ogradu da je reč o očekivanju, ne o nalazu.
Redosled poglavlja i opšta pravila obima: struktura seminarskog rada.
Izvori u obrazovnim naukama
- Udžbenici iz pedagogije i didaktike — za pojmove i pravce
- Metodike pojedinih predmeta — za način obrade gradiva
- Časopisi iz obrazovnih nauka — za novija istraživanja
- Zvanični dokumenti — planovi i programi nastave i učenja, pravilnici o ocenjivanju i standardima postignuća
Poslednja stavka je važna i često se propušta: ako pišeš pripremu časa, ishodi moraju da odgovaraju važećem programu za taj razred. Dokument se citira kao propis — kako citirati zakon.
Starost izvora se u pedagogiji meri različito po delovima rada. Za teorije učenja i klasične pristupe stara literatura je normalna i očekivana. Za sve što opisuje sadašnju nastavu — programe, ishode, uslove rada — stari izvor je greška koja se lako proverava. Merilo po oblastima: koliko stari izvori smeju da budu.
Kako se navodi literatura iz ovih izvora: kako citirati literaturu.
Najčešće greške
- Priprema bez uzrasta. Aktivnost koja ne kaže za koga je ne može se proceniti.
- Ishodi koji se ne mogu proveriti — „razume”, „shvata”, „usvaja”.
- Teorija odvojena od prakse. Deset strana o Pijažeu i priprema časa koja s njim nema veze.
- Nerealan tok časa. Osam aktivnosti u četrdeset pet minuta ne stane, i to se odmah vidi.
- Zastareo nastavni program. Ishodi iz starog plana su greška koja se lako proverava.
- Sud umesto zapažanja. „Čas je bio dobar” nije nalaz; nalaz je šta se na času dogodilo.
- Preporuke bez uporišta. Predlog koji ne sledi ni iz jednog zapažanja ni iz literature ostaje mišljenje.
- Prepisan primer aktivnosti sa interneta, bez izvora i bez prilagođavanja uzrastu.
Srodan ugao na temu učenja i motivacije: seminarski rad iz psihologije. Ako tema ide ka školi kao ustanovi i odnosima u njoj: seminarski rad iz sociologije.