Endnote i fusnota: u čemu je razlika
Razlika fusnote i endnote: gde se ispisuju, kako ih Word numeriše, kada se koja traži, kako se pretvaraju jedna u drugu i zašto endnote nisu literatura.
Kratak odgovor
Razlika je samo u mestu: fusnota se ispisuje na dnu strane na kojoj stoji broj, a endnota na kraju rada ili poglavlja. Sadržaj i pravila citiranja su isti, a Word ih vodi kroz istu funkciju.
Fusnota i endnota su ista stvar na dva mesta. U tekstu stoji mali broj u superskriptu, a napomena uz taj broj se ispisuje ili na dnu iste strane — to je fusnota — ili na kraju rada, u nizu, iza poslednjeg poglavlja — to je endnota.
Sve ostalo je isto. Ista pravila citiranja, isti redosled elemenata u napomeni, iste skraćenice, ista veličina slova. Ako znaš da praviš fusnotu, znaš i endnotu; jedina odluka je gde tekst napomene završava.
Nijedna od njih nije spisak literature. Literatura je zaseban odeljak na kraju rada, sa svim korišćenim izvorima poređanim po abecedi. Endnote su napomene poređane po redosledu pojavljivanja u tekstu. Rad koji ima endnote i dalje mora da ima literaturu.
Gde se koja koristi
Fusnota je na srpskim fakultetima daleko češća. Razlog je čitljivost: čitalac vidi izvor u trenutku kad naiđe na tvrdnju, bez listanja.
Endnote se sreću u tri slučaja:
- kada uputstvo predmeta izričito traži „napomene na kraju rada”
- kada je napomena duga pa bi na dnu strane pojela pola prostora
- u nekim izdavačkim praksama, gde se tekst priprema za štampu bez preloma po stranama
Uputstvo Ekonomskog fakulteta u Beogradu, na primer, dopušta i fusnote i endnote, uz obaveznu literaturu na kraju rada. To je i najčešći oblik pravila: bira se jedno, pa se dosledno sprovodi kroz ceo rad.
Mešanje ne postoji. Rad ima ili fusnote ili endnote. Ako ti je pola rada na jednom, a pola na drugom, to je greška koju Word može da ispravi u tri klika — ali koju profesor vidi odmah.
Kako ih Word razlikuje
U Wordu su obe na kartici References, u istoj grupi:
| Fusnota | Endnota | |
|---|---|---|
| Dugme | Insert Footnote | Insert Endnote |
| Prečica | Ctrl+Alt+F | Ctrl+Alt+D |
| Gde se ispisuje | dno tekuće strane | kraj dokumenta ili kraj sekcije |
| Podrazumevana numeracija | 1, 2, 3 | i, ii, iii |
Podrazumevana numeracija endnota rimskim brojevima je stvar koja najčešće zbunjuje. Ako uputstvo traži arapske brojeve, menja se u dijalogu: strelica u donjem desnom uglu grupe Footnotes otvara prozor Footnote and Endnote, gde se u polju Number format bira oblik.
U istom prozoru je i polje Endnotes, sa izborom između kraja dokumenta i kraja sekcije. Ako rad ima priloge iza zaključka, endnote na kraju dokumenta će završiti iza priloga, što obično nije ono što želiš. Tada se koristi kraj sekcije, uz prelom sekcije pre priloga — prelom stranice i sekcije.
Ni u jednom slučaju se broj ne kuca ručno. Word numeriše sam i preračunava kad dodaš napomenu u sredini teksta; ručno kucan broj ostaje zauvek pogrešan. Ceo postupak ubacivanja je u tekstu kako ubaciti fusnotu u Wordu.
Kako se pretvaraju jedna u drugu
Ovo je najkorisnija stvar u celom tekstu. Ako si napisao rad sa fusnotama, a uputstvo traži endnote — ili obrnuto — ne prekucava se ništa.
- Otvori References → strelica u uglu grupe Footnotes
- Klikni Convert
- Izaberi Convert all footnotes to endnotes (ili obrnuto)
- Potvrdi, pa zatvori prozor
Sve napomene se premeštaju, numeracija se preračunava, tekst ostaje netaknut. Posle konverzije proveri samo format broja, jer se preuzima podrazumevani za novu vrstu.
Šta se menja u pisanju, a šta ne
Ne menja se ništa u sadržaju napomene. Prvi navod ide u punom obliku, ponovljeni u skraćenom, a skraćenice tipa „ibid.” i „op. cit.” rade isto u oba slučaja — ibid, op. cit. i ostale skraćenice.
Menjaju se dve praktične stvari:
Dužina napomene. U fusnoti dugačka napomena guta stranu, pa se komentari drže kratkim. U endnoti prostora ima koliko hoćeš, ali zato niko neće otići na kraj rada da pročita komentar. Zaključak je isti u oba slučaja: ako je napomena važna za razumevanje, ide u tekst, a ne u napomenu.
Pozicija broja. Broj napomene ide posle znaka interpunkcije, ne pre. To važi i za fusnote i za endnote i najčešća je sitna greška u formatiranju.
Kada endnote nisu dobar izbor
Ako rad ima mnogo napomena koje sadrže sam izvor, endnote otežavaju čitanje — profesor koji proverava odakle ti je podatak mora da skače na kraj rada za svaku tvrdnju. Kod pravnih, istorijskih i filoloških tema, gde se stalno navode propisi, presude ili izdanja, fusnota je praktično standard. O tome kako izgleda citiranje kroz napomene, u punom i skraćenom obliku: citiranje u fusnotama.
Endnote imaju smisla kada su napomene retke i objašnjavajuće, a ne izvori — recimo u radu koji citira po sistemu autor–godina u zagradi, pa napomene koristi samo za povremeni komentar.
Isto važi i za radove u kojima su napomene duge: prevod citata sa stranog jezika, objašnjenje pojma koji se u tekstu koristi u posebnom značenju, ili napomena o tome kako je podatak izračunat. Na dnu strane bi takva napomena zauzela pola prostora i pomerila tekst; na kraju rada ne smeta nikome.
Provera pre predaje
- U radu postoji samo jedna vrsta napomena.
- Format broja odgovara uputstvu (arapski ili rimski).
- Numeracija je neprekinuta i počinje od 1, odnosno od i.
- Slova u napomenama su manja od osnovnog teksta, obično 10, i ista kroz ceo rad.
- Broj stoji posle interpunkcije.
- Endnote, ako ih ima, ne stoje iza priloga.
- Literatura postoji kao zaseban odeljak, bez obzira na vrstu napomena.
Pre nego što bilo šta od ovoga podešavaš, pročitaj uputstvo predmeta. Pravila se razlikuju od fakulteta do fakulteta, a menjanje sistema napomena posle napisanog rada je posao od pet minuta samo ako se radi Word funkcijom, i posao od dva sata ako se radi ručno.
Ako još nisi odlučio ni da li uopšte ideš na napomene ili na zagradu sa godinom, ta odluka je razrađena u tekstu fusnote ili APA.