Šta ne ide u zaključak

Zaključak se piše poslednji, obično u trenutku kada je rok blizu i strpljenje potrošeno. Zato je to deo rada u kom se najčešće nađe ono što tu ne pripada — pola strane novih podataka, tri sveža citata i rečenica o tome kako je tema veoma značajna.

Zaključak ima jedan posao: da sabere ono što je rad utvrdio i odgovori na pitanje koje je uvod postavio. Sve što nije to, izlazi napolje.

Šta u zaključku treba da stoji, objašnjeno je u tekstu zaključak seminarskog rada. Ovaj tekst ide sa druge strane — kroz sedam stvari koje se najčešće nađu u zaključku, a nemaju šta da traže tamo.

1. Novi podaci

Najteža greška, jer ruši logiku celog rada.

Ako se podatak prvi put pojavi u zaključku, nije prošao kroz razradu — niko ga nije objasnio, doveo u vezu sa ostalim i pokazao odakle je. Čitalac ga nema gde proveriti.

Pre:

Na osnovu iznetog, jasno je da primena ovih modela smanjuje troškove. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, promet u maloprodaji je 2024. porastao za 6,3%.

Posle:

Na osnovu iznetog, primena razmatranih modela smanjuje troškove držanja zaliha, pri čemu se efekat najjasnije vidi kod artikala sa stabilnom tražnjom.

Ako je podatak važan, ne briše se — premešta se u razradu, tamo gde ima mesta da bude objašnjen. Zaključak posle toga sme da se osloni na njega.

2. Novi citati

Ista logika. Citat u zaključku znači da u tom trenutku govori neko drugi, a zaključak je jedino mesto u radu gde bez ograde govoriš ti.

Postoji samo jedan slučaj u kom citat u zaključku prolazi: kad se vraćaš na tvrdnju koju si već izneo u razradi i sada je vagaš. I tada je uputnija parafraza nego doslovan navod.

Ako ti se učini da zaključak zvuči slabo bez citata, problem nije u citatu nego u tome što zaključak ne tvrdi ništa svoje.

3. Opšta mesta

Rečenice koje bi mogle da stoje na kraju bilo kog rada:

• „Tema je veoma značajna i zaslužuje dalju pažnju.”
• „O ovoj temi bi se moglo još mnogo pisati.”
• „U budućnosti će ova oblast sigurno biti sve značajnija.”
• „Nadam se da će ovaj rad biti od koristi.”

Svaka od njih zauzima red, a ne kaže ništa. Profesori ih čitaju iz semestra u semestar i prepoznaju ih kao popunu.

Zamena je konkretna: umesto „moglo bi se još pisati”, napiši šta tačno nije obuhvaćeno i zašto — to je ograničenje rada, i ono se ceni.

4. Nova tema

Zaključak koji otvara pitanje o kom rad nije govorio, pa ga u tri rečenice razrađuje. Obično se desi kad piscu tokom pisanja padne na pamet nešto zanimljivo, a nema gde da to stavi.

Predlog za dalje istraživanje sme da stoji, ali kao jedna rečenica, bez razrade:

Uticaj sezonskih oscilacija na izbor modela ostao je van obuhvata ovog rada i pogodan je predmet zasebnog istraživanja.

Toliko i ništa više. Čim krene objašnjavanje, to je već nova tema.

5. Ponovljen uvod

Zaključak koji prepričava šta rad sadrži, umesto šta je rad utvrdio.

Pre:

U prvom poglavlju definisani su pojmovi, u drugom su prikazani modeli, a u trećem je data analiza primene.

Posle:

Poređenje pokazuje da modeli zasnovani na pravovremenoj isporuci daju najbolje rezultate kod artikala stabilne tražnje, dok kod sezonske robe donose više štete nego koristi.

Prva verzija je sadržaj, ne zaključak. Razlika je u glagolima: „prikazano je” nasuprot „pokazuje se da”.

Test: ako se tvoj zaključak može napisati bez čitanja rada, samo iz sadržaja, nije zaključak.

6. Nedoumice i ograde

Zaključak nije mesto za kolebanje. Rečenice tipa „teško je reći”, „mišljenja su podeljena”, „možda bi se moglo zaključiti” ostavljaju čitaoca praznih ruku na poslednjoj strani.

Nesigurnost se izražava precizno, a ne neodređeno. Umesto „teško je reći da li model daje rezultate”, napiši u kojim uslovima daje, a u kojim se ne može oceniti na osnovu raspoloživih podataka. To je ograničenje, i ono je legitimno; neodređenost nije.

7. Lične poruke i zahvalnost

Zahvalnost mentoru, pozdrav profesoru, rečenica o tome koliko si naučio pišući rad. Sve to ima svoje mesto — zahvalnica u radu — i to mesto je na početku rada, ne na kraju.

Isto važi i za prvo lice: zaključak ostaje u registru ostatka rada. O tome šire: akademski stil pisanja.

Šta onda ostaje

Kad se izbaci svih sedam, zaključak seminarskog rada od petnaest strana staje na stranu do strane i po, i ima četiri dela:

Ako ti posle brisanja ostane pola strane, to nije znak da treba dopisati — nego da razrada nije donela dovoljno tvrdnji koje se mogu sabrati. Tada se popravlja razrada, a ne zaključak.

Dve granične stvari koje smeju, ali se često prekardaše

Nisu sve stvari iz ove liste zabranjene bez izuzetka. Dve se najčešće pogrešno primenjuju u oba smera — ili ih nema uopšte, ili ih ima previše.

Preporuke. Rad koji je nešto ispitao sme da kaže šta iz toga sledi za praksu. Ali preporuka mora da izlazi iz onoga što si utvrdio, a ne iz opšteg osećaja. „Preduzeća bi trebalo da više ulažu u digitalizaciju” nije preporuka koja sledi iz rada — to je stav koji si imao i pre nego što si počeo. „Za artikle sa stabilnom tražnjom isplati se prelazak na model koji je u radu pokazao najniži trošak držanja” jeste.

Brojevi. Zaključak sme da ponovi ključan broj iz razrade — ako je jedan i ako je ključan. Zaključak koji ponavlja pet procenata i dva odnosa pretvara se u sažetak tabele, a to je posao razrade.

Granica je jednostavna: sme sve što je već obrazloženo ranije, ne sme ništa novo.

Kada zaključak treba pisati

Ne poslednji, kako se obično misli — nego pretposlednji. Redosled koji najbolje radi: razrada, pa zaključak, pa tek onda uvod.

Razlog je što tek kad napišeš zaključak, tačno znaš na koje je pitanje rad zaista odgovorio. To pitanje onda upišeš u uvod, i uvod i zaključak se poklope sami od sebe — bez naknadnog doterivanja. Greške koje nastaju kad se uvod piše prvi, sabrane su u tekstu najčešće greške u uvodu rada.

Provera u tri poteza

Poklopi uvod i zaključak. Stavi ih jedan pored drugog. Pitanje iz uvoda i odgovor iz zaključka moraju da se poklapaju kao ključ i brava. Ako uvod pita o troškovima, a zaključak govori o zadovoljstvu kupaca, jedno od to dvoje je promašeno.

Podvuci svaku tvrdnju i nađi joj mesto u razradi. Svaka rečenica zaključka mora da ima svoj oslonac ranije u radu. Tvrdnja bez oslonca ili se briše ili se oslonac dopisuje u razradu.

Obriši sve što ne bi promenilo ništa. Prođi rečenicu po rečenicu i pitaj šta bi se izgubilo ako je nema. Zaključci se skoro uvek skraćuju za trećinu na ovaj način, i skoro uvek na tome dobiju.

Kad zaključak prođe sva tri poteza, ostaje samo formalna provera pre predaje: šta proveriti pre predaje rada.