Seminarski rad iz istorije
Kako se piše seminarski rad iz istorije: razlika između primarnih i sekundarnih izvora, rad sa arhivskom građom, fusnote i istoriografska rasprava.
Istorija ima najstrožu tradiciju rada sa izvorima od svih društvenih nauka. Ono što je u drugim oblastima „literatura”, ovde se deli na dve kategorije koje se ne mešaju — i od toga počinje svaki ozbiljan rad.
Primarni i sekundarni izvori
Primarni izvor nastao je u vremenu o kom pišeš: dokument, pismo, zapisnik, novinski članak iz tog perioda, memoari, fotografija, statistika, ugovor.
Sekundarni izvor je ono što su istoričari kasnije napisali o tom vremenu: monografije, članci, udžbenici.
Rad koji koristi samo sekundarne izvore je pregled istoriografije — legitiman, ali ograničen. Rad koji uključi bar jedan primarni izvor odmah dobija drugu težinu, jer pokazuje da si radio sa građom, a ne samo sa tuđim zaključcima.
Podela nije svojstvo dokumenta nego svojstvo odnosa prema temi. Isti tekst je primaran za jednu temu, a sekundaran za drugu:
| Izvor | Primaran za temu | Sekundaran za temu |
|---|---|---|
| Novinski članak iz vremena događaja | Kako je događaj prikazan u štampi | Šta se stvarno dogodilo |
| Memoari učesnika | Kako je učesnik video svoju ulogu | Tok događaja |
| Udžbenik iz ranijeg perioda | Kako se tema tada predavala | Sama tema |
| Popis ili službena statistika | Stanje koje popis beleži | Uzroci tog stanja |
Zato se u radu ne piše „ovo je primaran izvor” nego se kaže za šta je primaran. To je razlika koju mentori odmah primete.
Gde se traže primarni izvori
Više nego ikad ranije, dostupni su bez odlaska u arhiv:
- Digitalizovane zbirke nacionalnih i univerzitetskih biblioteka
- Digitalizovana periodika — novine iz 19. i 20. veka, često u celosti pretražive
- Zbirke dokumenata objavljene u knjigama, po temama i periodima
- Službena glasila iz perioda o kom pišeš
- Arhivi — za ozbiljnije radove, uz prethodnu najavu
Za seminarski rad je digitalizovana periodika najpristupačnija: jedan novinski članak iz vremena događaja može da nosi celo poglavlje.
Pretraga po rečima u digitalizovanim novinama ima zamku koja košta mnogo vremena. Pravopis i terminologija su se menjali, pa reč koju danas koristiš u tekstu iz tog perioda možda ne postoji ili se piše drugačije. Zato se pored pretrage po pojmu uvek pretražuje i po datumu — otvoriš brojeve iz dana oko događaja i čitaš redom. Tako se nađe i ono što nisi umeo da imenuješ.
Zbirke objavljenih dokumenata su za seminarski rad često bolji izbor od arhiva: građa je već pročitana, datirana i opremljena napomenama priređivača, a i dalje je primarni izvor. Kako se vodi evidencija o pročitanom: tabela pročitanih izvora.
Kritika izvora i istoriografska rasprava
Ovo je veština koja se u istoriji ceni najviše. Kada koristiš primarni izvor, ne uzimaš ga zdravo za gotovo, nego se pitaš:
- Ko ga je napisao i kada?
- Kome je bio namenjen?
- Zašto je nastao — da izvesti, da ubedi, da opravda?
- Šta autor nije mogao znati u trenutku pisanja?
- Slaže li se sa drugim izvorima iz istog perioda?
Pasus u kom pokažeš da si to uradio vredi više od tri strane prepričavanja.
Kako to izgleda u praksi na novinskom članku: prvo utvrdiš koje su novine i kakav im je bio odnos prema vlastima, pa datum u odnosu na sam događaj — izveštaj pisan istog dana i komentar pisan mesec dana kasnije nisu ista vrsta izvora. Zatim razdvojiš ono što članak tvrdi kao činjenicu od onoga što tumači. Na kraju proveriš isti događaj u još jednom listu drugačije orijentacije. Ako se razlikuju, ta razlika je tvoj nalaz i o njoj se piše, umesto da se bira verzija koja ti odgovara.
Isto važi i na nivou literature. Ozbiljan istorijski rad ne prikazuje samo šta se desilo, nego i kako se o tome sporilo — po školama, generacijama istoričara ili nacionalnim istoriografijama. Poglavlje u kom prikažeš te razlike, umesto da izabereš jedno tumačenje i prećutiš ostala, pokazuje da vladaš temom. Kako se više izvora spaja u jedan pasus: kako povezati više izvora u jednu celinu.
Hronologija je deo argumenta
U istoriji redosled nije ukras nego dokaz. Tvrdnja da je jedna pojava izazvala drugu pada čim se pokaže da je druga bila ranije, pa se datumi proveravaju pre nego što se napiše ijedan uzročni zaključak.
Praktičan postupak: dok čitaš, vodi hronološku tabelu sa četiri kolone — datum, događaj, izvor u kom si ga našao i napomena. Kad se tabela popuni, odmah se vidi troje: gde su praznine, gde se izvori razilaze oko datuma, i gde si uzročnu vezu pretpostavio bez osnova.
Razilaženje oko datuma je uobičajeno i ne rešava se prećutkivanjem. U tekstu se navodi datum koji smatraš tačnim, a u fusnoti se kaže da drugi izvor navodi drugi datum. Isto važi kada se u istom periodu koriste dva različita kalendara — tada se u uvodu izričito kaže po kom se datira, a sporni datumi se po potrebi daju u oba oblika.
Anahronizam je druga strana istog problema. Današnji pojmovi — država, javno mnjenje, nacija, ekonomska politika — u ranijim epohama znače nešto drugo ili ne postoje. Kad takav pojam moraš da upotrebiš, objasni u kom ga značenju koristiš.
Fusnote su pravilo
U istoriji se citira u fusnotama, gotovo bez izuzetka. Fusnota sadrži pun podatak o izvoru pri prvom navođenju, a kasnije skraćeni oblik.
Skraćenice se koriste dosledno: ibid. za isti izvor iz prethodne fusnote, op. cit. za ranije navedeno delo istog autora, uz broj strane. Pogrešna upotreba tih skraćenica je najčešća tehnička zamerka.
Arhivska građa se navodi drugačije od knjige — navodi se arhiv, fond, kutija i broj predmeta. Novinski članak traži naziv lista, datum i broj, a po potrebi i stranu. Ako si ga čitao u digitalnoj zbirci, navodi se i to, jer se time zna gde ga čitalac može naći.
Fusnota nije samo mesto za izvor. U istoriji se u njoj daje i kratka napomena — da drugi autor tvrdi suprotno, da je podatak nesiguran, da je datum sporan. Takve fusnote su znak da si literaturu stvarno pročitao. Detaljno: citiranje u fusnotama i ibid, op. cit. i ostale skraćenice.
Starost izvora ovde nije mana kao u drugim oblastima — monografija iz prošlog veka može biti i dalje merodavna. Ali se gleda da li je od tada objavljena građa koja menja sliku, pa se uz staru literaturu traži i novija: koliko stari izvori smeju da budu.
Struktura
- Uvod — tema, vremenski i prostorni okvir, pitanje
- Pregled izvora i literature — šta postoji i šta je korišćeno
- Istorijski kontekst — šire okolnosti
- Glavni deo — hronološki ili tematski
- Istoriografska rasprava — ako je tema sporna
- Zaključak
Druga tačka je specifičnost istorije i retko se sreće u drugim oblastima. Ne treba da bude duga, ali pokazuje da znaš šta je o temi napisano.
Odluka koja se u četvrtoj tački donosi jednom i ne menja: hronološki ili tematski. Hronološki raspored odgovara temama u kojima je bitan tok — jedan događaj, jedan kratak period. Tematski odgovara temama u kojima se porede pojave kroz duže vreme. Mešanje to dvoje je najčešći razlog što se rad čita kao nabrajanje: poglavlje ide po godinama, pa se u sredini prebaci na oblasti, i čitalac izgubi konac.
Najčešće greške
Prepričavanje udžbenika bez ijednog izvora iz perioda. Nastaje kada se rad piše iz sekundarne literature, redom. Popravka: nađi bar jedan primarni izvor i napiši jedan pasus kritike izvora o njemu.
Anahronizam. Nastaje jer današnji pojmovi dolaze sami. Popravka: pročitaj rad tražeći isključivo pojmove koji u toj epohi nisu postojali.
Datumi bez provere. Popravka: hronološka tabela sa izvorom uz svaki datum.
Jedan izvor za spornu tvrdnju. Popravka: za svaku tvrdnju oko koje se autori spore navedi bar dva stava i reci koji prihvataš i zašto.
Vrednosni sud umesto objašnjenja. Zadatak je objasniti zašto se nešto desilo, ne presuditi. Popravka: gde nađeš ocenu, zameni je pitanjem „iz čega je to sledilo”.
Za rad na srednjoškolskom nivou, gde su zahtevi blaži ali struktura ista: maturski rad iz istorije.