Maturski rad u medicinskoj školi

U medicinskoj školi maturski rad nije sastav o bolesti. Najveći deo ocene nosi deo o nezi — šta radi zdravstveni radnik, kojim redom i zašto.

Rad koji petnaest strana opisuje oboljenje, a dve strane posveti nezi, promašio je struku.

Uobičajena struktura

1. Uvod — stanje ili tema i zašto si je izabrao
2. Teorijski deo — definicija, uzroci, klinička slika, dijagnostika, lečenje
3. Zdravstvena nega — specifičnosti nege kod tog stanja
4. Praktični deo — proces nege na primeru, ako se traži
5. Zaključak

Treći i četvrti deo zajedno treba da čine bar polovinu rada.

Proces zdravstvene nege

Praktični deo obično prati faze procesa nege:

1. Procena. Prikupljanje podataka o pacijentu po oblastima — disanje, ishrana, eliminacija, kretanje, spavanje, higijena, bol, komunikacija.

2. Sestrinske dijagnoze. Formulisane po prihvaćenoj klasifikaciji i vezane za odgovor pacijenta, ne za bolest.

3. Planiranje. Ciljevi koji se mogu izmeriti i imaju rok — „pacijent će u roku od 48 sati samostalno preći do kupatila”, a ne „pacijent će se osećati bolje”.

4. Sprovođenje. Intervencije, sa obrazloženjem zašto baš te.

5. Evaluacija. Da li je cilj postignut i po čemu se to vidi.

Peta faza se najčešće preskoči ili svede na rečenicu. Ona je ono što pokazuje da razumeš ceo proces.

Sestrinska i medicinska dijagnoza nisu isto

Ovo je najčešća sadržinska greška u ovim radovima.

Medicinska dijagnoza imenuje bolest: dijabetes tipa 2.

Sestrinska dijagnoza imenuje odgovor pacijenta na stanje i ono na šta nega može da utiče: rizik od oštećenja kože, deficit znanja o ishrani, smanjena pokretljivost.

Rad u kom su sestrinske dijagnoze zapravo medicinske pokazuje da granica nije shvaćena.

Poverljivost podataka o pacijentu

Pravilo bez izuzetka: pacijent se ne sme prepoznati iz rada.

To znači bez imena i inicijala, bez tačnog datuma prijema, bez naziva odeljenja u kombinaciji sa datumom, bez retkih detalja koji vode do jedne osobe.

Umesto toga: „pacijentkinja, 68 godina, primljena zbog…”.

Fotografije pacijenta se ne koriste. Ako rad koristi podatke sa prakse, traži se saglasnost ustanove i mentora.

Ovo nije formalnost — to je najozbiljnija greška koju rad u ovoj struci može da ima.

Izvori moraju biti aktuelni

Preporuke u zdravstvu se menjaju. Postupak koji je pre deset godina bio standard danas može biti napušten.

Koristi:

• Udžbenike zdravstvene nege
• Stručne časopise iz sestrinstva
• Vodiče dobre prakse i preporuke stručnih društava
• Publikacije zdravstvenih institucija

Ne koristi portale o zdravlju i forume. Način citiranja je u ovoj oblasti najčešće numerički — proveri kod mentora. Seminarski rad iz zdravstvene nege.

Teme koje se dobro brane

Bolje su konkretne nego opšte:

Kako se bira slučaj iz prakse

Ako rad ima praktični deo, on se najčešće oslanja na pacijenta kog si pratio tokom prakse. Šta slučaj čini upotrebljivim:

• stanje traje dovoljno dugo da se vidi tok nege, a ne samo jedan dan
• ima više sestrinskih dijagnoza, jer se na jednoj ne može pokazati ceo proces
• ima merljiv ishod — nešto što se na kraju može uporediti sa početnim stanjem
• imaš pristup podacima i saglasnost mentora da ih koristiš

Slučaj koji je previše redak nije prednost. Lakše se brani pacijent sa uobičajenim stanjem, jer o njemu postoji literatura sa kojom svoj postupak možeš da uporediš.

Ako praksa nije dala upotrebljiv slučaj, plan nege se može napisati i za tipičnog pacijenta — uz jasnu napomenu da je reč o modelu, a ne o konkretnoj osobi.

Plan nege kao tabela

Praktični deo je čitljiviji kao tabela nego kao tekst:

Jedan red po dijagnozi. Ispod tabele ide tekst koji objašnjava zašto su izabrane baš te intervencije — tabela pokazuje šta je rađeno, tekst pokazuje da razumeš zašto.

Kako se tabela tehnički postavlja, potpisuje i prelama: kako formatirati tabele u radu.

Ciljevi koji se mogu proveriti

Najčešća zamerka na ovakve radove je da su ciljevi napisani tako da se ne može utvrditi jesu li postignuti.

Obrazac je uvek isti: ko, šta, koliko i do kada. Ako u cilju nema roka i merila, evaluacija se ne može napisati, pa se peta faza svede na rečenicu „cilj je postignut”.

Terminologija i skraćenice

Stručni termin se koristi tamo gde je precizniji od svakodnevne reči, ali se ne gomila. Rad u kom je svaka druga reč latinska deluje kao prepis, a ne kao razumevanje.

Praktična pravila:

• latinski naziv se piše kurzivom, a pri prvom pomenu se uz njega daje i naziv na srpskom
• skraćenica se objašnjava pri prvom pojavljivanju, pa se dalje koristi sama
• vrednosti se pišu sa jedinicom mere, bez izuzetka
• ako u radu ima mnogo skraćenica, dodaj spisak skraćenica pre uvoda

Šta ide u priloge

U prilog na kraju rada idu stvari koje bi prekinule tok teksta:

• obrazac za procenu, ako si ga koristio
• šema ili slika postupka
• lista za proveru
• tabela vrednosti praćenih kroz dane

Svaki prilog se numeriše i u tekstu se mora pomenuti bar jednom, rečenicom tipa „obrazac je dat u Prilogu 1”. Prilog koji se nigde ne pominje se ne čita.

Slike i šeme se potpisuju ispod, a izvor se navodi i kada je slika preuzeta sa interneta: slike u radu i potpisi.

Najčešće greške u ovim radovima

• Teorijski deo prepisan sa jednog sajta, bez navođenja izvora. Kako izbeći plagijat.
• Nega opisana uopšteno, bez veze sa konkretnim stanjem o kom rad govori.
• Evaluacija koja glasi „cilj je postignut”, bez podatka po čemu se to vidi.
• Podaci koji vode do pacijenta — inicijali, datum prijema, naziv odeljenja.
• Zastareli postupci preuzeti iz starog udžbenika, bez provere u novijem izvoru.
• Izmišljene vrednosti u tabeli praćenja. Ako podatke nisi imao, napiši da je reč o modelu.

Šta komisija pita

• Koje si sestrinske dijagnoze postavio i zašto baš te?
• Kako si proverio da li je cilj postignut?
• Šta bi uradila ako se stanje pogorša?
• Koje mere zaštite primenjuješ pri ovom postupku?

Poslednje pitanje se postavlja gotovo uvek i odgovor mora da bude konkretan.

Ceo tok pisanja: kako napisati maturski rad.