Kako se tema pretvara u plan poglavlja
Kako se od dobijene teme dođe do plana od tri do pet poglavlja, sa rasporedom strana po celini i proverom da li plan uopšte drži vodu.
Tema koju dobiješ od profesora je jedna rečenica. Rad je petnaest strana. Između to dvoje stoji plan poglavlja — spisak od tri do pet celina, svaka sa svojim zadatkom i unapred procenjenim brojem strana.
Plan se pravi posle čitanja literature, a pre pisanja prve rečenice. Ako se preskoči, rad se piše linearno, u smeru u kom te odnese prvi izvor, i to se vidi: druga polovina nema veze sa prvom, a zaključak odgovara na pitanje koje uvod nije postavio.
Postupak ima četiri koraka i traje oko sat vremena.
Korak 1: pretvori temu u pitanje
Naslov teme je obično imenička fraza — „Upravljanje zalihama u maloprodaji”. Fraza ne kaže šta rad treba da utvrdi. Pitanje kaže.
Napiši temu kao pitanje na koje rad odgovara:
- Kako maloprodajni lanci upravljaju zalihama i koji pristupi smanjuju troškove držanja?
Ako ti za to pitanje treba više od jedne rečenice, tema je preširoka i plan će se raspasti. Ako pitanje ima očigledan jednorečenični odgovor, tema je preuska za petnaest strana.
Iz pitanja se onda izvodi cilj rada — o tome detaljnije u tekstu o cilju i predmetu seminarskog rada.
Korak 2: rastavi pitanje na podpitanja
Svako istraživačko pitanje se raspada na dva do četiri manja. Za primer odozgo:
- Šta su zalihe i zašto nastaju troškovi njihovog držanja?
- Koji se modeli upravljanja zalihama koriste u maloprodaji?
- Kako ti modeli izgledaju u praksi domaćih lanaca?
- Koji od njih daju najbolji odnos troška i dostupnosti robe?
Svako podpitanje postaje jedno poglavlje. To je cela tajna plana poglavlja — ne izmišljaju se naslovi, nego se pitanja prepisuju kao naslovi.
Ako ti podpitanja ima sedam, dva ili tri su zapravo podtačke unutar nekog drugog. Spoji ih. Ako ih ima samo jedno, nisi rastavio pitanje nego ga ponovio.
Korak 3: proveri redosled
Poglavlja moraju da idu redom kojim se znanje gomila. Čitalac koji ne zna ništa o temi treba da prođe kroz rad bez vraćanja unazad.
Standardni redosled u seminarskom radu je:
| Celina | Šta radi |
|---|---|
| Pojmovi i okvir | Definiše termine kojima se ceo rad služi |
| Pregled pristupa | Pokazuje kako se tema tretira u literaturi |
| Primena / analiza | Prenosi to na konkretan slučaj, podatke ili primer |
| Ocena | Poredi, vaga, izvodi šta iz svega sledi |
Test redosleda: pročitaj samo naslove poglavlja, jedan za drugim. Ako iz njih ne vidi se linija — od čega se kreće, kuda se stiglo — redosled ne valja.
Jedan čest kvar je poglavlje koje se pojavljuje niotkuda, obično zato što si o njemu našao dobar izvor. Ako ga ostatak rada ne traži, ide napolje bez obzira koliko je izvor dobar.
Korak 4: podeli strane
Ovo je korak koji se najčešće preskače, a najviše štedi vremena. Pre pisanja svakoj celini dodeli broj strana.
Za seminarski od 15 strana čistog teksta, bez naslovne, sadržaja i literature, tipična raspodela izgleda ovako:
| Deo | Strana | Udeo |
|---|---|---|
| Uvod | 1–1,5 | oko 10% |
| Prvo poglavlje (pojmovi) | 3 | 20% |
| Drugo poglavlje (pristupi) | 4 | 27% |
| Treće poglavlje (primena) | 4–5 | 30% |
| Četvrto poglavlje (ocena) | 1,5–2 | 10% |
| Zaključak | 1–1,5 | 8% |
Za rad od 10 strana skaliraj naniže istim odnosima. Koliko strana se od tebe stvarno očekuje, piše u uputstvu predmeta — prakse se razlikuju od fakulteta do fakulteta, pa proveri pre nego što računaš.
Dva pravila koja drže raspodelu:
- Teorijski deo ne sme da bude veći od praktičnog. Ako pojmovi zauzimaju osam od petnaest strana, rad je prepričavanje udžbenika.
- Nijedno poglavlje ne sme da bude kraće od jedne i po strane. Ako jeste, to nije poglavlje nego pododeljak nečeg drugog.
Kada poglavlje dobija potpoglavlja
Potpoglavlja se otvaraju tek kad celina pređe tri strane i unutar sebe ima dve jasno različite stvari. Do tri strane, tekst se drži bez podnaslova.
Ide se najviše dva nivoa duboko — 2.1, pa 2.1.1 samo ako je neizbežno. Treći nivo u seminarskom radu skoro uvek znači da je struktura preterano usitnjena. Numeracija se podešava u Wordu kroz stilove, ne ručno: numeracija poglavlja.
I još jedno pravilo: ako poglavlje ima potpoglavlje 2.1, mora da ima i 2.2. Jedno jedino potpoglavlje nema čemu da bude podela.
Kako plan izgleda kad je gotov
Konkretno, za našu temu:
1. Uvod — 1,5 strane 2. Zalihe i troškovi njihovog držanja — 3 strane 2.1. Vrste zaliha u maloprodaji 2.2. Struktura troškova 3. Modeli upravljanja zalihama — 4 strane 3.1. Model ekonomične količine narudžbine 3.2. Pristupi zasnovani na pravovremenoj isporuci 4. Primena u domaćim maloprodajnim lancima — 4,5 strane 5. Poređenje pristupa — 1,5 strane 6. Zaključak — 1,5 strane
Uz svaku stavku dopiši, za sebe, koji izvori je pokrivaju. Ako pored neke stavke nema nijednog izvora, to poglavlje još ne postoji — postoji samo želja da postoji. To je najkorisniji signal koji plan daje, i zato se pravi tek posle pretrage literature, a ne pre nje.
Tri plana koja se najčešće vraćaju
Profesori ne vraćaju plan zato što je kratak, nego zato što se iz njega vidi da rad neće odgovoriti na pitanje. Tri oblika se ponavljaju.
Plan koji je sadržaj udžbenika. Poglavlja su „Pojam”, „Istorijat”, „Vrste”, „Značaj”. To je struktura enciklopedijske odrednice, ne rada — nigde se ne vidi šta ti tvrdiš. Lek je da svaki naslov pretvoriš u nešto što ima glagol ili odnos: umesto „Vrste zaliha”, „Kako vrsta zaliha određuje trošak držanja”.
Plan sa dva poglavlja. „Teorijski deo” i „Praktični deo”. Podela je tačna, ali prekrupna — unutar svakog dela se posle dešava sve i svašta bez reda. Rastavi ih na po dve celine.
Plan bez poslednjeg koraka. Poglavlja idu do analize i tu stanu, pa zaključak mora da uradi posao koji nijedno poglavlje nije uradilo. Ako iz plana ne vidiš gde se tačno poredi i vaga ono što si izneo, fali ti jedna celina. Šta zaključak sme, a šta ne, razloženo je u tekstu o tome šta ne ide u zaključak.
Provera pre nego što kreneš da pišeš
Prođi kroz pet pitanja. Svako „ne” znači da se vraćaš na odgovarajući korak.
- Može li se tema izreći kao jedno pitanje?
- Odgovara li svako poglavlje na tačno jedno podpitanje?
- Vidi li se iz redosleda naslova kuda rad ide?
- Ima li svaka celina dodeljen broj strana, i da li zbir odgovara traženom obimu?
- Ima li svaka celina bar dva izvora koji je pokrivaju?
Plan koji prođe svih pet pitanja može da se pošalje profesoru na kratak pogled pre pisanja. To je pet minuta njegovog vremena, a tebi štedi prepravku celog poglavlja kasnije.
Plan se menja — to je u redu
Plan nije zakletva. U toku pisanja se skoro uvek ispostavi da jedno poglavlje ima materijala za pet strana, a drugo za jednu. Kad se to desi, promeni plan, nemoj da naduvavaš kratku celinu praznim rečenicama.
Ono što se ne menja je broj celina i njihov redosled. Ako i to počne da se ljulja, znak je da istraživačko pitanje iz prvog koraka nije bilo dobro postavljeno, pa se vrati na njega.
Kad je plan gotov, sledi pisanje razrade — celine koja nosi najviše strana i najviše izvora: razrada seminarskog rada. Uvod se, uzgred, piše poslednji, kad već znaš šta rad zaista sadrži.